Велики утицај на развој културног идентитета и друштвеног живота у Србији након Првог светског рата имале су младе генерације које су за време рата послате на студије у савезничке земље, Француску, Енглеску, Русију и Швајцарску, где су радили на популарисању српске културе. Они су својом делатношћу ширили идеју југословенства, али и одавали почаст борцима за слободу српског народа.
У Библиотеци Факултета музичке уметности чувају се неке од композиција настале након рата, које сведоче о оваквим патриотским тежњама.
У Библиотеци Факултета музичке уметности чувају се неке од композиција настале након рата, које сведоче о оваквим патриотским тежњама.
Bridge, Frederick. Countepoint. London: Novello, s. a.
Manojlovic, Kosta P. By the waters of Babylon. Ивањица: аутор, 1938.
Manojlović, Kosta P., prir. Jugoslovenske narodne pesme. London: C. P. Manojlovitch, 1919.
Манојловић, Коста П. Песме наших родних страна. Београд: аутор, 1938.
|
Коста Манојловић је студирао музику у Минхену од 1912. године, али се непосредно пред почетак Првог светског рата вратио у Србију где је рапоређен на војну дужност за рад у болници. За све време рата компонује, окупља и води хорове у предаху борби и болести које гу га сустизале. Године 1917. упућен је у Енглеску да би завршио студије композиције. Својеврстан документ о студијама на Оксфорду представља књига Контрапункт (Counterpoint) са Манојловићевим потписом на насловној страни (Оксфорд, 1918). Осим ове књиге, о студијама у Енглеској сведочи и партитура која се такође чува у Библиотеци ФМУ - фотокопија преписа дипломског рада – кантате Псалам 137 На рекама Вавилонским. Ово дело компоновано је 1918. године, под снажним утиском о патњама српског народа чији је Манојловић био сведок.
Истовремено, Манојловић се окреће будућности, те одабира и обрађује народне песме јужнословенских народа које објављује у Лондону, 1919. године, под насловом Југословенске народне песме. Ово издање са текстовима песама на српском, енглеском и француском језику украшено је илустрацијом Ивана Мештровића (1883-1962), још једног поборника југословенства. Избор песама из ове збирке Манојловић је двадесет година касније издао у Београду под насловом Песме наших родних страна. Crvčanin, Milivoje. Beogradu 1918. Prag: M. Cvrčanin, s. a.
|
Београду 1918. је песма посвећена ослобођењу Београда у Првом светском рату. Композитор Миливоје Црвчанин (1892-1978) написао је музику на речи Јелисија Андрића (1894-1925), теолога и песника чије је студије богословије у Београду Велики рат прекинуо и који је са српском војском прешао Албанију, привремено боравио на Крфу, а затим са групом српских богослова послат на завршетак студија у Енглеску, у оксфордски богословски институт Свети Стефан. Албанску голготу прошао је и Миливоје Црвчанин након чега је послат на опоравак у Ајачио на Коризци, где је основао и водио хор српских избеглица. Касније је у Сен Жану у Француској, па све до краја рата, радио као наставник музике српских ђака избеглица, а заједно са композитором Владимиром Ђорђевићем је и управљао њиховим хором.
Примерак песме за мушки хор Београду 1918. у издању аутора садржи посвету композитору Владимиру Ђорђевићу: "Мом професору, господину Владимиру Ђорђевићу, композитор Миливоје Црвчанин, 12.9. 1927."
Примерак песме за мушки хор Београду 1918. у издању аутора садржи посвету композитору Владимиру Ђорђевићу: "Мом професору, господину Владимиру Ђорђевићу, композитор Миливоје Црвчанин, 12.9. 1927."
Големовић, Димитрије Ј. Прелудијум и Капричо бр. 1 (Гурбетка). Ниш: Д. Ј. Големовић, 1931.
Димитрије Ј. Големовић (1887–1945), композитор и музички педагог, био је један од сабораца Драгутина Покорног, а његово име, међу именима извођача, налазили смо на неким виолинским деоницама које су представљене на овој изложби. Један од рукописа које Библиотека похрањује јесте оркестарска композиција Прелудијум и Капричо бр. 1 (Гурбетка), написана у Нишу 1931. године. На прелиминарној страници налазимо посвету композитора Драгутину Покорном и податак да је ово његова "прва оркестарска композиција". Иначе, Димитрије Ј. Големовић је деда етномузиколога проф. Димитрија О. Големовића.
Бохданецки, Јосип. Подпуковник Покорни. Б. м.: б. и., б. г.
Марш Подпуковник Покорни Јосипа Бохданецког није датиран и не можемо са сигурношћу знати када је настао. Међутим, ова рукописна партитура и четири деонице представљају још једно од сведочанстава о угледу капелника Покорног и жељу сабораца из рата или чланова оркестара којима је управљао да му одају поштовање.
Рајичић, Станојло. Плава гробница. Б. м.: С. Рајичић, б. г.
Станојло Рајичић (1910–2000), српски композитор, један од ђака "прашке школе", био је тек дете док је грмео Први светски рат, а своју композиторску делатност започео је пред почетак Другог светског рата. Истакнут, између осталог, и на пољу соло-песме, крајем шездесетих година двадесетог века обратио се стиховима Милутина Бојића Плава гробница, те написао истоимену песму. Она је до данас остала само у скицама и несређеном препису композитора, те не постоји ни њено штампано издање, али ни податак о њој у литератури о композитору.
"Ноте које су ратовале" укључују партитуре које су писане и из којих се свирало у предасима борби и мучног повлачења преко Албаније, затим "ноте" као народне песме које су певали и бележили ратници током свих ратних збивања, које су их бодриле и давале снагу, ноте као партитуре које су штампане широм Европе, да би се дух и култура српског народа представили савезницима; ноте, односно дела која су компоновали странци, на таласу одушевљења за борбу и жртве једне мале балканске земље.
Коначно, предстаљамо и ноте које на особен сведоче о личности једног ратника - Душана Стефановића (1870-1951), министра војног током 1914. године и војног изасланика у Паризу од фебруара 1915. до краја рата. На том положају Стефановић је унапређен у чин генерала 21. октобра 1918. године. Његов Дневник из 1914. детаљно фактографски бележи догађаје од 23. јула до 31. децембра 1914. године.
Међутим, скривену, уметничку и романтичну страну личности генерала Стефановића открива мала збирка од девет клавирских извода опера које се чувају у Библиотеци ФМУ. Ове ноте некада су биле власништво Душана Стефановића и његове супруге Маре. По посветама и потписима на странама клавирских извода можемо закључити да је музика пратила и оплемењивала живот брачног пара, односно да су Мара и Душан Стефановић имали широку културу која је подразумевала уживање у музици али засигурно и свирање клавира. Стефановић, у време своје службе у Врању (1908-1912) посвећује супрузи клавирске изводе опера (Вердијев Трубадур, Моцартов Дон Ђовани, Алевијева Јеврејка, Маснеов Нотрдамски жонглер) са краснописом писаним посветама: "Мари од Душана, Врање 1911". Време проведено у Паризу било је документовано Мариним потписима у нотама: "Мара, 1918. Paris". У једном од клавирских извода налазимо и цртеже – портрете које је можда Мара скицирала.
"Ноте" Душана Стефановића представљају склоност ка уметности, због чега овај војник није био толико познат као одлучан војсковођа, већ више као вешт дипломата и војни писац. Поље његове борбе било је нешто другачије, али свакако значајно за крајњи исход рата.
Коначно, предстаљамо и ноте које на особен сведоче о личности једног ратника - Душана Стефановића (1870-1951), министра војног током 1914. године и војног изасланика у Паризу од фебруара 1915. до краја рата. На том положају Стефановић је унапређен у чин генерала 21. октобра 1918. године. Његов Дневник из 1914. детаљно фактографски бележи догађаје од 23. јула до 31. децембра 1914. године.
Међутим, скривену, уметничку и романтичну страну личности генерала Стефановића открива мала збирка од девет клавирских извода опера које се чувају у Библиотеци ФМУ. Ове ноте некада су биле власништво Душана Стефановића и његове супруге Маре. По посветама и потписима на странама клавирских извода можемо закључити да је музика пратила и оплемењивала живот брачног пара, односно да су Мара и Душан Стефановић имали широку културу која је подразумевала уживање у музици али засигурно и свирање клавира. Стефановић, у време своје службе у Врању (1908-1912) посвећује супрузи клавирске изводе опера (Вердијев Трубадур, Моцартов Дон Ђовани, Алевијева Јеврејка, Маснеов Нотрдамски жонглер) са краснописом писаним посветама: "Мари од Душана, Врање 1911". Време проведено у Паризу било је документовано Мариним потписима у нотама: "Мара, 1918. Paris". У једном од клавирских извода налазимо и цртеже – портрете које је можда Мара скицирала.
"Ноте" Душана Стефановића представљају склоност ка уметности, због чега овај војник није био толико познат као одлучан војсковођа, већ више као вешт дипломата и војни писац. Поље његове борбе било је нешто другачије, али свакако значајно за крајњи исход рата.
Verdi, Giuseppe. Il Trovatore. Leipzig: Aug. Cranz, s. a.
Massenet, Jules. Le Jongleur de Notre-Dame. Paris: Heugel & Cie, s. a.
